U današnje vreme sve vam polako oduzimaju. Pravo na ovo, pravo na ono, nešto uskraćuju, nešto naplaćuju.. Idem ulicom i čujem ljude kako psuju, pričaju sami sa sobom, razmišljaju na glas kako da prežive, a očigledno ih niko ne čuje. Prolaze pored njih neki sa gadjenjem, neki samo žalosno pogledaju, ali niko se ne zaustavi.

Tmurni pogledi, užurban korak, nigde „dobar dan“, osmeha još manje..

Zamišljam sebe za par godina i možda ne znam šta bih želela da budem, ali znam šta NE ŽELIM. Jednog dana ću i ja biti uslovljena ovim ili onim, žrtvovaću se za ovo ili ono, ali nešto neće moći da mi uzmu.

Osmeh, sećanja, optimizam, nadu,
borbenost, ljubav, kreativnost, snagu.
Snove, razočarenje, ljutnju, bes,
praštanje, tugu, svest…