NISAM TE ČUO, MARIJA, DOK SI SE U SEBI OBRUŠAVALA KAO LAVINA... 

Cepala si papire špahtlom sa zida ljuštila, davila u kadi ... ribala sa tepiha ... Dane.
Smejao sam se, Marija, dlanove si ispružila sa puklim žuljevima.
Kako si samo drska, bezobrazna, nezajažljiva, neskromna bila ...za razliku od mene, Marija.
Tražila si dan sa mirom u plućima i još si htela svojom glavom misliti, Marija!

Mislio sam da si magarac a ti si bila običan konj.
Mislio sam da si orao, a ti si bila obična mala ptica.
Mislio sam da si lutka sa končićima, a ti si bila već oblikovana skulptura, neobična jer je disala...
Mislio sam da si drvo, a ti si bila obična grančica.
Mislio sam da si medved, probudićeš se i reći, noćna mora, a ti si bila sova.

Smejao sam se, Marija, dok si molila, za malo svetla u tim tvojim neskromnim željama uvek sam računao na tvoju zakletvu da u tami nećeš živeti... znao sam da ćeš moliti.
Mislio sam da si od čelika, da si delfin koji će uvek isplivati iz ponora mog igranja.

Nisam te čuo, Marija, dok si se u sebi obrušavala kao lavina.
Nisam ti pružio ni prst, pustio sam te niz liticu, vrata...Marija. 
Bio je dan kad se ni gromova nisi plašila.
Nisi oprostila što sam te gađao kamenicama ravnodušnosti
što sam te streljao ledenicama praznog pogleda, što sam ti malo iseckao srce, što si bila na nišanu mojih eksperimenata slamanja.
Malo sam te ubio, pa šta, zašto si toliki baksuz, Marija?

Kažem ti,
nisam video kolika je dubina tvog voljenja.
Nisam video ni kad si se onesvestila, nisam video da ti jednjak proždire gorčina, nisam video, Marija.

Negde sam izgubio
oči i srce i uši i dušu
tih dana, Marija.
Mislio sam da uživaš
u dušinim ranama,
nisam video koliko si me prezirala.

Vrati se, Marija
sad ti verujem da mesto jajnika imaš …
mušku pesnicu
kojom zalupiš vrata.

(Jelena Stojković Mirić, "NISAM VIDEO MARIJA...")