TEBI

Voljela sam naša ćutanja. Zato što su bila samo naša.
Distancu nisam voljela.
Onda kad je trebalo da zajedno prelazimo dubine uličnih bara i držimo jedno drugom ruku, nismo.
Ćutali smo. I pravili razmak.
Ti si ga pravio.
Odmicao sve bržim koracima sve dok se nisam umorila i prestala da pokušavam da te sustignem.
Sad si samo podsjetnik da sam se možda i ja trebala izmicati.
Možda bi onda ti pokušavao da sustigneš mene.
I možda bi ti uspjelo.

I sve ostaje na tom Možda.
Šta bi bilo kad bi bilo…
Po tom pitanju se slabo još šta može uraditi.
Više nisi tu.
Bar ne onako kako je trebalo da budeš.

Nekad mi te spomenu, nekad mi pričaju o tebi.
Zadrhtim svaki put, vide to… Ali te opet spominju.
Namjerno.
A ja te namjerno čuvam u sebi…
Krijem te u svakoj i najzavučenijoj pukotini svog postojanja.
Kao nešto što je moglo da bude, a nije.

Kao dio sebe.