Nikada moja tugo nećeš znati kako mi je, nećeš saznati da su mi suze za tobom postale svakodnevnica. Polako i teško se navikavam na bol koji je od kad sam tebe upoznala, postao svakodnevan u mome životu, u kojem više nema ni trunke sreće. Jedini smisao pronalazim u svojoj porodici koja je uvijek uz mene kad ih trebam.., ali ni njoj ne mogu objasniti zašto sam toliko tužna i povučena u sebe.. Najlepše i najbolje se osijećam u kući, tad bar ne srećem ljude i ne moram da pred njima glumim tu sreću od koje nema ni traga a ni glasa. Taj osmijeh koji tebi pokazujem, a kao i mnogima...je samo laž i gluma. Ne želim da bilo ko sazna kako i koliko mnogo patim zbog tebe. Lakše mi je malo, jer smo daleko, pa ti ne vidiš kako "propadam" zbog tebe! Tražila sam od tebe tako malo, samo da me zavoliš, pružila ti svu svoju ljubav, a zauzvrat dobila podsmijeh! Svima govorim da sam te zaboravila, da sam srećna i bez tebe...to radim da im ne moram stalno odgovarati na pitanje "Kako ljubav?" ... Tim njihovim pitanjima stalno se vraćam u prošlost, sijetim te se stalno.., pa zato izbjegavam da me to pitaju i govorim im da sam se ponovo zaljubila... da sam tek sad uvidjela da si ti bio samo jedan hir i prolazna faza u mome životu. Oni mi i povjeruju i tako ja nastavljam da im pričam o toj "Novoj Osobi u mome životu", i da mi ta osoba život znači. Ali...oni ne znaju i neće nikad od mene saznati da ja tebe iako me toliko povređuješ nikad neću zaboraviti, a ni prestati voljeti...❥