Najlepši deo poezije izgovorene na Zemlji, ljudsko uho nikada neće čuti, a to su ljubavni stihovi koje poludeli suncokret šapuće u vrelo pazuho suncu limunove krvi, ili ono što izgovara leptir iznad cveta koji se otvara i bojom i mirisom i dahom i laticama ili ono što zvezde ćućore među sobom, hipnotisane demonskom belinom nežne Mesečeve kože. Postoji pismo koje kao da je napisano na toj istoj Mesečevoj, bledoj koži i koje kao da možemo čitati svake večeri, kada pogledamo u mastiljavi prah nebesa. Napisao ga je Kafka, 1917. i uputio Feliciji Bauer. On kaže: "Poveriću ti jednu tajnu, u koju trenutno ni sam ne verujem (premda bi me u nju možda mogao uveriti mrak što se u daljini spušta oko mene pri pokušajima da radim i da mislim), no, koja ipak mora da je istinita: ja više neću ozdraviti. Baš zato što to nije tuberkuloza, koja se može položiti u ležaljku i izlečiti, već oružje koje će neophodno postojati sve dok sam živ. A oboje ne možemo ostati živi. Franc."