ELEGIJA

Nije me briga za tvoje ime
Kako se sada zoveš u zore
Ni kako kosu češljaš i vežeš
Nije me briga dal imaš bore,
Il mantil kišni uz sebe stežeš
u ovo doba gluvo od jada
Kad kasne sate razvlače kiše
Nije me briga ni da li strada
Uvelo cveće od tvoga daha
Kojem u trenu cvetavaš lati
Ni da li možda vozove čekaš
Da ti se vratim da možeš dati
Poslednji poljubac na moje lice
Ni da li sanjaš još uvek jata
I one naše nebeske ptice
Koje smo zorom kroz plavne sveće
Brojali iznad krovova grada
Ni da li stojiš ispod balkona
Dok zveče silne jesenje kiše
Jer draga moja
Umirem tobom
Jer tebe nema…
Nas nema više.

Prošli su dani vriska od strasti
Kada u okna plamen tvoj zvoni
I kada sivi mesec nam sjaše
U maloj sobi prepune strasti
Prošlo je doba kada si znala
Sa samo jednim poljupcem spasti
Od jada sveta.

Iza nas sad samo sećanja plave
Kroz sive magle i hladne kiše
I nas već nema al u mom oku
Sjaji ti lice, sve više, više
I prsti moji diraju kosu
Rasutu na uzdahu što ječi sobom
I dok te njušim u praznoj sobi
Opijen sanjam ispunjen tobom…..

….Niz okna padala svetla grada
I crven mesec kroz oblak ludi
A na mom dlanu još tvoja suza
I uz vrat crveni tvoji zubi..
Šopen se čuje niz vetar grada
Negde u senci svirači gude
O mila moja u veče ovo
Držiš me strasno uz snove lude.
Držiš me strasno uz svoje puti
Uz glasić koji šapuće rime
Znam da ćeš skoro kad list zažuti
Košava silna zaledi inje
I kad u okna golube bele
Poslaže dahom ladnim od tuge
Ti biti nekom nova sreća
I nekom nova ispod duge..

Ne, nemoj više pod naše vrbe
Ni ispod strehe od zgrade stati
Prođi kraj moga prozora mračnog
Kad ideš nekom novome dati
Dah srca svoga
Prođi kraj mene
Kao kraj groba.