"...Oduvek sam ja bila ta koja odlazi. Ispraćali su me bez pozdrava i uživala sam dok sam ih ostavljala, poklanjajući im jedino lažnu nadu da ću se nekad vratiti. Znala sam istinu. Kada odem ja se nikad ne vraćam, i do tada niko nije učinio da se osećam kao da želim da ostanem. Da je zapravo tu moje mesto, tu u jednom toplom zagrljaju. Samo jednom sam poželela da ostanem i baš tada to je bilo nemoguće. Nikada neću zaboraviti teške korake dok sam odlazila, kako sam silno želela da se vratim, ali kroz misli su mi prošla lica svih onih koji su ostajali i osvrnula sam se kako bi videla njegovo lice. Nisam ga mogla zamisliti sa molećivim pogledom kako gleda zamnom čekajući da se predomislim. Nije me razočarao. Jedino sto sam videla bila su njegova leđa koja mi je toliko puta okrenuo, i njegov ponosni hod koji sam tako volela. Sada nije išao prema meni, već je bežao od mene. Poželela sam vrištati, ali samo sam nastavila dalje. Od tada više ne stajem. Zamalo me ubila spoznaja da postoji neko sličan meni, neko ko odlazi, neko koga ne mogu ostaviti ukopanog u mestu, iza sebe dok odlazim. On je bio takav, ali nije mu uspelo da ode od mene. Ja ipak odlazim malo bolje. "