Ovo je poslednja pesma pisana bolom. I možda će joj nedostajati nameštena rima, poneka celina, ali... kad te život udari sa tri akorda i kada ti basom zasvira umesto zvukom violina, postaješ svestan, da nikad ne smeš, pred ljude stati okrenut licem vrlina, jer tako otkrivaš slabosti i iskrenošću postaješ plen ljudskih gadosti, ali... Ne daj se, već sviraj ritam tišine, onako kako najbolje umeš... I smej se, iskreno se smej, jer tvoje misli samo ti znaš... I voli sve ono što osećaš, jer jedino tako bićeš ponovo rođen i kad si od drugih Rečima pogođen i pogledom živ sahranjen...